Filozofija modernih balkanaca

Da se razumemo, kad kažem “balkanci” mislim na osobe u blizini koje poznajem, srećem, čitam, koji pišu pozvani ili nepozvani, a može se primeniti i na šire.

Kao majka dvoje dece, koja je u životu izgledala svakojako, mogu da kažem da su se svakojaki muškarci i samopozivali da daju svoja mišljenja, da prilaze, “zavode” (o tome ćemo kasnije), savetuju iz najbolje namere (da su baš oni savršeni za mene), glume zainteresovanost za moju decu, govore da me podržavaju u ovome ili onome (kad mi podrška nije potrebna jer sam svesno biće koje ume da se stara o sebi), podstiču na razgovor kad nemamo o čemu da razgovaramo, dodaju na linkedinu samo zato jer mi je slika dobro ispala, ali isto tako i napadaju i vređaju ako budu odbijeni (što je izgleda pravilo), prete, ponižavaju, pa opet red “zavođenja” posle toga za slučaj da nisam bila sigurna u ono što sam im rekla.

I tako u nedogled. Navikla sam se i samo ingorišem takve pokušaje i idem dalje. Ipak, ne mogu da se ne zapitam šta je tim ljudima u glavi i kako kog đavola oni sebe vide. Ne mislim da psihološku analizu (ne bi tu baš slavno prošli) nego čisto onako ljudski i prizemno: na kojim su bre drogama?

Takođe ću pomenuti da je 100% muškaraca samo rešilo da se javi, bez obzira što nikada nismo kontaktirali ranije niti se poznajemo uopšte, bez bilo kakve provokacije sa moje strane.

Ovo se naravno ne dešava samo meni, sa tim se susreću žene bez obzira na godine, izgled, status.

Primer 1 – Savestan tata i dobar muž
“Dobro mico, neću da te smaram, samo sam mislio da izađemo, evo ako ti je neprijatno povešću ženu pa da se upoznate. … Da, da, moja žena je kraljica bre, nema frke, što bi bila ljubomorna, nas dvoje imamo savršen odnos?”
2 dana kasnije: “Pa što me izbegavaš? Pitao sam ženu, neće samnom, mora da je u PMS-u, ona bi samo da sedim kući, aj javni kad si slobodna pa da bar odemo na kafu.”
dan kasnije: “E a ja sam ko meda neki, jeste da sam zavistan od seksa, al moram kad me ova moja izbegava, ali sam i pažljiv prema ljubavnicama. Ne, ništa ona ne sluti, ona je i onako samo okupirana decom, ako je ne smaram za seks srećna je.”
dan kasnije: “Ajde bre što si takva? Vodim sina u park, pa može on (3 godine) sam da se igra malo i pazi dok mi šetamo…”
dan kasnije: “A ti misliš da si neka riba a? Šta, ja ti kao ne valjam, glumiš dobru mamu? A i onako si debela! (kad nisam bila debela bila sam ružna, prestara, skrivena kučka, u ciklusu i tako dalje)”
Naravno, od prvog pokušaja “zavođenja” na balkancima tipičan način ignorisala sam poruke a mnogima otvoreno rekla da nisam zainteresovana. I onda se zna kako će se razgovor završiti.

Primer 2 – Faca i poslovni čovek, jer je “na kafi” pravo mesto za poslovne planove
Ovde ću samo prekopirati razgovor sa linkedina i neću komentarisati dalje. Čovek je stariji od mog oca.

Izvinite moja greska,
Pozdrav.

***
On 04/08/14 2:11 PM, Maja Miljkovic wrote:
——————–
Ceo history, je ovde, ne znam nista o partneru u Tanzaniji. To je bio neko drugi. Vi ste me pitali o animaciji pre mesec dana i pre toga nikada nismo razgovarali.
On 04/08/14 2:09 PM, Mr sc *** wrote:
——————–
Koliko se secam a dosta me secanje jos uvek sluzi hteli ste konekciju sa poslovnim partnerom u Tanzaniji. Tada ste se izgovarali obavezama i to traje jako dugo.
Tvrdim da nikako nije potrebno da budemo u kontaktu.
Zao mi je zbog smrti u porodici ali to vec prevazilazi sve obzire!!!
On 04/08/14 2:04 PM, Maja Miljkovic wrote:
——————–
***, Vi ste se obratili meni.
Dva preminula clana najuze porodice nisu izgovor.
Ukoliko imate problema sa tim, svakako ne treba da se sretnemo.
Ne znam koji je Vas izgovor da mi se obracate ovako.Prijatno vece!
On 04/08/14 10:10 AM, Mr sc *** wrote:
——————–
Gospodjo Miljkovic
ovo vec predstavlja nasilje.
Vrtite se mesecima raznorazni izgovorima.
Uopste nemam ni zelje ni volje da Vas sretnem.
A to cime se bavim nije Vas problem.
Zabavljajte se i dalje izgovorima. i nemojte mi se vise obracati molim VasOn 04/08/14 9:43 AM, Maja Miljkovic wrote:
——————–
Dobar dan ***.

Svakako bih volela da cujem cime se bavite i gde ima mesta za eventualnu saradnju.

Na zalost jos uvek nisam u stanju da planiram nista. Imala sam jos jedan smrtni slucaj prosle nedelje i ima dosta toga sto moram da zavrsim.
Javicu Vam se,
Pozdrav
Maja

On 03/30/14 12:06 AM, Mr sc *** wrote:
——————–
Postovanje G_djo Miljkovic,
da li uopste nameravate da se vidimo na kafi?
S’ postovanjem Vas pozdravljam.

Mr sc ***, mob:06***

On 03/26/14 2:45 AM, Maja Miljkovic wrote:
——————–
Dobar dan ***.

Mozemo razgovarati o saradnji, naravno.
Trenutno sam zatrpana projektima. Nadam se da je u redu da se cujemo za par nedelja?

Pozdrav
Maja

On 03/07/14 12:47 PM, Mr sc *** wrote:
——————–
Postovanje G_djo Miljkovic,
ni sam se vise ne secam zasto sam Vam to trazio.
Predlazem da se vidimo i porazgovaramo o mogucoj saradnji.
S’ postovanjem Vas pozdravljam nadajuci se skorasnjem susretu.

Mr sc ***

On 03/07/14 9:08 AM, Maja Miljkovic wrote:
——————–
Dobro veče ***,

Izvinjavam se što se nisam javila ranije.

Ne znam koliko sam u mogućnosti da Vam pomognem oko animacije jer ne znam JavaScript.

Pozdrav
Maja

On 02/22/14 4:00 PM, Mr sc ***:
——————–
Da li je moguce vidjenje?
Razvijam HTML5 JavaScript animaciju i treba mi savet!!
Kontakt: 06***.
Pozdrav.

Mr sc ***

* 3 bambija za onog ko mi kaže šta je HTML5JavaScript animacija!

Primer 3 – Uticajni bloger
Delovi rečenica su pretumbani, tako da se ne može tačno prepoznati ko je rekao, ali sve je rečeno bukvalno tako..a ima i gorih.
– Čitao sam tvoje tekstove, strašno u kakvoj zemlji živimo, nego, ja sam nešto u Beogradu tu poslom, pa imaš li vremena da se vidimo? Sam sam u hotelu par dana, jel ima ko da ti pričuva decu?
– A pa slatka si mi. Mora da se ne pridržavaš ovih zatucanih standarda u vezi sa jednim partnerom zauvek. Ti i ja bismo napravili zemljotres da se sretnemo sami.
– Naša zajednica je mala ali puna bistrih ljudi. Mi moramo da se držimo zajedno. Jel ideš na tvitomaniju? Možemo da delimo sobu, ja se palim na crnke sa loknama. Kako nisi crnka? Pa nema veze, palim se na tebe kakva god da si.
– (obično posle nekog podržavajućeg slogana, posle razgovora o politici recimo,  koji bi trebalo da mi digne ego, ne znam samo zašto jer se ne osećam jadno ili ugroženo) Ej a možeš da se raspitaš kod te i te (cela lista uticajnih blogerki sa kojima je bio…valjda su reference najvažnije) o meni malo… mislim, neću da se hvalim, neka ti one kažu koliko sam obdaren.
– Ja insistiram da na kafu povedeš još nekoga, nemoj posle da se priča da smo se j**** (pitam se ko može da priča ako smo samo ti i ja bili na kafi?)
… Bilo koja kombinacija vulgarnosti i par pokušaja slanja slike svog međunožja bilo kojoj ženskoj osobi koja piše blog, bez da smo ikada razmenili ijednu reč, ni online ni offline … jadno, samo jadno

 

* Ovaj tekst stoji u drafts oko godinu dana, pa rekoh da ga posaljem, inspirisana porukama sat nakon aktiviranja fb naloga.

** To be continued

Deset minuta u osamdesetčetvorci

Izašli smo iz vrtića i čekamo bus na Karađorđevom Trgu u Zemunu. Vreme pre špica, obično nije prevelika gužva.

Zajedno sa još jednom mamom, koja ima dvoje dece od 3 i 5 godina, ili možda 3 i 4, ulazimo u bus 84. Nije gužva, stoji 5-6 ljudi u zadnjem delu autobusa, ali vidimo se.

84

Sastav “ljudi” u busu je sledeći, s leva na desno od poslednja 3 sedišta: 2 srednjoškolca, rekla bih 16-18 godina, i jedan Čovek skroz u uglu do prozora od, rekla bih, 30-35 godina. Ispred njih na 2 sedišta, do nas srednje podgojena rekla bih “devojka” od 35 godina u roze majici sa torbom, crnim helankama i ne toliko sveže izblajhanom kosom, pored nje mršava brineta sa debelim crnim okvirom za naočare, srcastog oblika, znate one mačkaste kao iz 50ih, liči na sve one emancipovane feministkinje koje se bore za prava pasa, majki i za ženska prava… na fejsbuku. Isključivo na fejsbuku rekla bih.

Ispred njih jedno mesto. Veoma pristojno obučena ženica duge kose kojoj lice nismo mogli da vidimo jer je uporno gledala kroz prozor od kad smo ušli. Ispred nje 2 sedišta, generic humans ili kako hoćete, koji takođe gledaju uporno kroz prozor, reklo bi se da se neka čuda dešavaju na nebu, kako su svi uporno tražili leteći tanjir.. ili razlog da se ne okrenu ka dve majke sa troje dece. Sa leve strane ispred vrata, isto to, samo oni vide nešto na desnoj strani. Pošast od vanzemaljaca danas!

Niko ne ustaje. Uporno gledamo devojku u roze bluzi koja se vrpolji, javlja na telefon, prebrzo i previše smotano, pa sam sumnjala da sa nekim priča. Onda se setila i stavila naočare za sunce, za koje sam sigurna da nosi samo za te prilike, da joj štite oči od sitne dece, jer sunca nije bilo, obačno je i tamno.

Njena susedkinja je bacala pogled ka nama krajičkom oka tako upadljivo da sam mislila da je pitam da li na nama vidi nešto što mi ne primećujemo. Obe su svojim pozadinama toliko čvrsto držale sedišta da sam pomislila kako sam samo malodušna i kako sigurno sede na nagaznim minama, pa nam u stvari svojim upornim sedenjem spašavaju živote, jer ako ustanu ode ceo bus u vazduh!

Čovek u samom uglu pored prozora ustaje i zove nas da sednemo, kaže: “Gospođo probajte da ih svu trojicu smestite ovde.” Jedva se izvlači, i dok se on provlači kraj nas a pre nego što majka sa dvoje manje dece uspeva da stigne do tamo, (dok joj govorim da ona prođe jer ima dvoje dece i jedva ih drži), jedan momak spušta na prazno sedište svoj bez sumnje pretežak rančić veličine ranca koji moj David nosi u predskolsko i zavaljuje se, gledajući kroz prozor.

Čovek sa tog mesta je stigao do 3. sedišta, tik iza mene, okreće se i gleda u momka ne verujući. “Momci, jel možete da se pomerite do prozora, ja sam ustao da deca sednu”. Momak nevoljno diže ranac i stavlja na svoje verovatno slabašne noge a drugi ostaje da sedi. “Momak, jel možeš i ti da se pomeriš, ne mogu tako deca da uđu”. Pomera se i on, majka smešta decu.

Za to vreme, elegantno obučen čovek stoji na stepeniku zadnjih vrata kao i ja dok držim dete i kaže baš glasno: “Izgleda da ste Vi nevidljivi. Niko Vas ne vidi!”

Potvrdim, Niko.

(Baš u tom trenutku je plavuša rešila da stavi naočare, možda se osetila nepravedno optužena. Nakon toga je krenula da se vrpolji, frkće, stiska usne, odmahuje glavom, kao da se sama sa sobom svađa.)

Čovek u odelu: “Sramota je, i ne čuje Vas niko (glasnije)!”

“Naravno i ne čuje, ma, majke sa decom su nevidljive. A ovo su sve same divne buduće majke.”

Ona ženica koja je gledala kroz prozor celim putem čini mi se zalepila se za staklo. Čule su nas sve tri. Pogledao ih je uporno a onda odmahnuo glavom i izašao kod pošte: “Prijatno”

“Do viđenja,” odvratila sam i ja, gledajući ih uporno.

Bilo mi je krivo što nisam izvukla telefon i slikala ih, nisam ga imala kod sebe. Tako su ukočeno sedele i zamišljeno gledale malo u daljinu a malo u mene i dete kad misle da ih ne gledam, kao da su čekale slikanje.

Izašli smo i mi i majka sa dva dečaka. Pogledale smo se ogorčeno i krenule ka kućama. Žao mi je što nemam tu sliku, da ispod slike postavim preporuku momcima da im ni slučajno ne naprave decu. Jedina satisfakcija mi je da im zamišljam lica dok polako i bez žurbe i skrivanja vadim telefon, okrećem ka njima i slikam ih nekoliko puta, proveravam kako je ispalo i ponovo slikam iz boljeg ugla.

Nisam uspela, ali preporučujem ovo svima koji su se našli u sličnoj situaciji, a ja ću to sigurno uraditi… ide leto, biće još tih koji guzicom čuvaju bus od nagaznih mina ili šta su već zamislili da rade.

Subotnje jutro

Subota jutrom u našoj kući,
dan je kad tu ne želiš ući.
Promrdaju tako čeda,
ranim jutrom sve od reda
i šapuću pod ćebetom
il se rvu sa krevetom,
al im se ne ustaje…

Doručak se već spremio,
u činije podelio.
Al’ njih nema pa ih nema
jedno brblja, drugo zeva
I sve neka čuda love
ale, zjale i slonove
al im se ne ustaje…

Tanki živci već trepere
i majka se opet ždere.
Izvuče ih iz kreveta
jedno hoda, drugo smeta,
ona je sita, on nije gladan,
a doručak već je hladan
i baš im se ne ustaje…

“Obucite se moje duše”,
gledaju je al ne čuše,
odeća je zagrejana
majka još je nasmejana
sunce gore, dugo zrači
i osmeh se već i smrači.
Al im se ne oblači…

Ode majka, praher nađe,
reši da se reši svađe
I u sobu mračna stanu
stoji, ćuti i tad planu;
ućutaše svi mangupi
ozbiljno je, sad se ćuti.
Možda im se bar malo oblači?…

Ipak zadnji prkos viri
i nikako da se smiri
kikoću se deca glasna
“E baš si mi ti opasna…”
Grom i munje i provala
shvatiše da nije šala.
I baš im se prkosilo…

Po sobi se već i veru
a oči im na praheru,
mala razrogači oči,
vrisnu i ka sobi skoči
a maleno muško luče
u ormar se tad zavuče
i baš je bila tišina…

Za deset minuta samo
jutro divno oslikano
čeda sede, jedu slatko
obučena, sve sad glatko,
i “molim te” i “hvala ti”
i “divno je mila mati”
i možda su naučili…

Možda, videćemo sutra.

*Ni jedan praher ni dete nije povređeno u toku stvaranja ove pesme… možda će upozorenje delovati???

 

05/10/2013

Javno izvinjenje obrenovčanke vladi

Moram da prenesem ovaj tekst… prosto moramo da se složimo sa ovim… mi smo slepi kod očiju i da nam nije ove vlasti, šta bismo radili sada?

 

Od kako imam pristup medijima, internetu a naročito televiziji, uvidela sam svoju grešku, te sam rešila da se javno izvinim. Pre svega, izvinjavam se što nisam bila u mogućnosti da slušam izveštaje iz zvaničnih medija, već sam posmatrajući situaciju uživo, dovedena u zabludu, zbog čega sam koristila uvredljive izraze za sam državni vrh -džukela i krava. Ja jako volim životinje i da sam bila upoznata sa nadljudskim naporima i herojskim delima državnog vrha, sasvim sigurno ih ne bi vreďala na taj način. Zatim se izvinjavam što sam i sama dovedena u stanje panike, nakon što je naš cenjeni Premijer održao javnu sednicu Vlade na kojoj je vikao na ministre i neprimereno se obraćao drugim prisutnima na pomenutoj sednici, izjavljivao da je situacija katastrofalna i kataklizmična, kao i da ima mnogo žrtava i na taj način izazvao opštu paniku, razume se, bez da je imao takvu nameru. Iz tog razloga iskreno verujem da bi svaki sudija u ovoj zemlji utvrdio da nema krivične odgovornosti gore pomenutog, te da se pitanje njegove krivične odgovornosti za izazivanje panike neće ni postavljati. Izvinjavam se i što sam se usudila da se u ovim teškim vremenima koristim slobodom govora, shvatam koliko je to bilo neprimereno sa moje strane. Izvinjavam se i zato što su pojedini ljudi iz mog teksta u kome se govori da ima 13 žrtava, zapravo pročitali da ima na hiljadu žrtava i tela koja plutaju Obrenovcem. A onima koji su upravo sada došili do velikog “AHA” i počeli da pišu uvredljive komentare, ponovo skrećem pažnju da obrate pažnju na čitanje i izvinjavam se što ih opet neću udostojiti odovora.

Ja znam šta i na koji način sam napisala, a zbog čega su te osobe našle za shodno da me agresivno napadaju, opovrgavajući ono što nisam napisala, i na taj način iznoseći nove podatke, to će morati sami da objasne. Istima se izvinjavam i što su u mojim rečima da svima koji su učestvovali u spašavanju ne mogu ni reč da kažem, pročitali da sam iste najstrašije napala. Priznajem da sam, sada vidim bez razloga, bila izrevoltirana činjenicom da je naš voljeni Premijer doveo novinare posle tri dana i krajnje bezobrazno i po običaju neprimereno se ponašao, gotovo predstavljajući da nema žrtava. Ja zbog svojih sugraďana, zrtava i njihovih porodica, kao i porodica nestalih nisam i neću spekulisati o broju, tek za 6 meseci možemo znati o kom broju se radi, a ako se Obrenovčani ne slože sa zvaničnim brojem, lako ćemo se prebrojati. Izvinjavam se i zato što nisam završila neki prestižni svetski fakultet, već samo Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, zbog koga moja pismenost niti retorička sposobnost nisu bile umanjene čak ni u vreme vanredne situacije. Sada sam svesna da sam morala da ostanem bez adekvatnih reči, a da u govoru pravim velike (tzv. dramske) pauze.

Posebno se izvinjavam za to što već danima postavljam pitanje odgovornosti za ono što se desilo Obrenovcu. Televizija mi je potpuno otvorila oči! Sada vidim da sam se nalazila u velikoj zabludi verujući da je tolika količina vode morala od nekuda da doďe i da su stručnaci iz te oblasti to morali da znaju i obaveste politički odgovornu gospodu. Sada uviďam da to uopšte nije bilo pitanje kojim stručnjaci treba da se bave, već političko pitanje. Ta voda se prosto tu stvorila, niko se za to ne može smatrati odovornim, krivi su priroda ili Bog (za one verujuće). Zahvalna sam na tako visprenim političarima, da njih nije bilo, ko zna šta bi se desilo sa Obrenovcem! Čak i da je bilo možda nekih propusta, a svi znamo da nije, opet ovo nije vreme da upiremo prstom u bilo koga od njih. Sada je vreme da obnavljamo zemlju a ne da se bavimo pitanjima eventualnih propusta i odgovornosti pojedinaca, ili, ne daj bože, celokupne vlasti. I potpuno shvatam krivicu graďana Obrenovca! Krivi smo jer niko od nas nije čuo upozorenje gospodina Marića, dato 48h pre poplave. Krivi smo jer se nismo evakuisali kada je on to od nas zahtevao u upozorenju koje nije objavljeno. Krivi su i oni stanovnici koji su se evakuisali kada je cenjeni gospodin Mali od njih zahtevao da ostanu u svom domu. Oni koji se nakon toga nisu evakuisali su krivi jer su se oglušili o zahteve gospodina Vučića i Nikolića da se evakuišu. Sve u svemu, zaključila sam da zaista nema političke odgovornosti, niti propusta, krivo je stanovništvo, pa i narod, i potpuno sam uverena da naša vlast ne zaslužuje ovakav narod te da bi trebalo da nas menjaju!

I nadam se da se više nikada neće desiti da ostanem u medijskom mraku! Od kako sam sinoć prvi put posle 10 dana gledala televiziju, uvidela sam da nikako više ne smem da se oslanjam na svoja čula! Koliko juče sam videla opustošen i razoren grad (bar ono malo tek sada pristupačnih delova), o “mirisu” neću ni da govorim, a onda su mi gospodin Vučićević i ostala gospoda iz medija otvorili oči. Sada znam da nisam videla ništa što sam videla, da nisam čula ono što sam čula i naročito da nisam osetila ono što sam osetila (što je potpuno logično jer su graďani bez vode očistili radnje i stanove, te to sad i izgleda i oseća se čistije)I da zaključim, uvidela sam sve svoje greške, gore nabrojane, izvinjavam se i osećam se duboko postiďenom što sam se uopšte usudila da postavim pitanje bilo čije odgovornosti.

Sve ovo nije videla:
Ivana Lalović
May 26 at 7:45pm · 

 

Naravno nisu izostale čestitke kao ni pretnje onih koji tako zdušno žele ovu vlast da smaknu, pa ih Ivanino izvinjenje mnogo ljuti

21ef25d36b18e1e3cf0c83ba20e54ebd

Ako vas privedu zbog ‘širenja panike’ na Fejsu i Tviteru, evo šta treba da znate i saspete im u lice

Tekst preuzet sa Građani imaju moć – Građanski zakonik
(Svaka čast čoveče!)

Pošto me je vrlo iznervirala pretnja da će Fejsbuk i Tviter korisnici biti kažnjeni sa ‘6 meseci do 5 godina zatvora’ zbog širenja panike, malo sam kopao po zakonima da vidim da li je to moguće i da li je to tačno. Verovatno ćete i sami razumeti šta koji izvod iz zakona znači, ali ako imate nedoumice o nekim terminima ostavite komentar ili pitajte stručnjaka. Ostavljam mogućnost i da nisam prešao sveeeeeeeeeee što je potrebno (izdvojio sam samo 5-6 sati), pa predlažem da se u doradu ovog teksta uključe i drugi ljudi – sve valjane, potkrepljene argumente i kritike stavljam u tekst. Bonus poeni ako je od Rodoljuba Šabića. 😛


Koristite CTRL+F na Hromu ili Fajerfoksu da biste otvorili ‘Search’, a onda tu ukucajte sve termine koji vas zanimaju kada listate zakone. Imajte na umu da trebate probati i sa različitim padežima date reči.

Krivični zakonik

1) NE POSTOJI UNOS O ‘širenju ili izazivanju panike tokom vanrednih situacija’. Tako da, posebnu težinu kazna za širenje panike nema.

2) Policija je Jeleni Macić i novinarima Blica rekla da je kazna ‘6 meseci do 5 godina’. Pošto su sva krivična dela pobrojana u Krivičnom zakoniku, a ‘širenja ili izazivanja panike tokom vanrednih situacija’ nema, verovatno su mislili na ovaj član:

KRIVIČNA DELA PROTIV JAVNOG REDA I MIRA
Izazivanje panike i nereda

Član 343

(1) Ko iznošenjem ili pronošenjem lažnih vesti ili tvrđenja izazove paniku, ili teže narušavanje javnog reda ili mira ili osujeti ili značajnije omete sprovođenje odluka i mera državnih organa ili organizacija koje vrše javna ovlašćenja, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom.

(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem sredstava javnog informisanja ili sličnih sredstava ili na javnom skupu, učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.

Za stav 1. na koji način su to državni organi bili osujećeni ili ometeni? Videli ste komentar pa je neko od vas u institucijama dobio šlog ili srčani udar (pu pu daleko bilo)?

Na koji način je narušen javni red i mir postavljanjem pitanja i iznošenjem sumnji o tačnom broju žrtava? Gde se to digla kuka i motika? Gde se to lomi, pali i mlate policajci? Da vam skratim posao: nigde.

Kad smo to prekandali, ostaje još samo panika. Vratićemo se na Član 343. Stav 1. posle, nakon što pređemo još neke zakone koji su bitni (da biste razumeli šta je tu zaista moguće od kazni). Oni su pomenuli u stvari stav 2. Policajce koji su zastrašivali Jelenu upućujem na sledeće:

Zakon o javnom informisanju

Gde u Zakonu piše da su privatni profili na Fejsu i Tviteru, sredstva javnog informisanja?

Tačno je da su društvene mreže siva zona kada je u pitanju privatno i javno. Ali ne moramo uopšte da filozofiramo o tome, dovoljno je samo da pročitamo šta aktuelni zakon kaže. A šta zakon kaže o društvenim mrežama? NIŠTA. Ponavljam, ništa. Šta više, termin ‘Internet’ se upotrebljava u samo JEDNOM članu, ovom:

Pojam javnog glasila
 
Član 11
 
Javna glasila su novine, radio programi, televizijski programi, servisi novinskih agencija, Internet i druga elektronska izdanja navedenih javnih glasila, kao i druga sredstva javnog informisanja koja pomoću reči, slike ili zvuka objavljuju ideje, informacije i mišljenja namenjene javnoj distribuciji i neodređenom broju korisnika.

Javno glasilo nema svojstvo pravnog lica.

Sudeći po ovom članu ispada da je ceo Internet ‘sredstvo javnog informisanja’…e pa, mućak! Javno glasilo mora da ispuni i druge uslove da bi se smatralo takvim, a ne samo da to bude ‘reč, ideja ili zvuk koji objavljuje ideje, informacije i mišljenja’ (majku mu bre, zvuči skroz gebelsovski!) na internetu. U tu svrhu pomaže blog Dragane Đermanović, tekst Blogovi i zakon o javnom informisanju. Pročitajte ceo tekst, a ja ću ovde izdvojiti najbitniji deo iz odgovora pomoćnice ministra, Nataše Vučković Lesendrić:
Članom 26. Zakona predviđeno je da je svako javno glasilo u obavezi da objavljuje impresum u svakom svom izdanju. Pod impresumom se podrazumeva skup osnovnih podataka o javnom glasilu kao što su: naziv javnog glasila, firma i sedište osnivača, lična imena odgovornog urednika i odgovornih urednika za pojedina izdanja, rubrike odnosno programske celine. Član 30. propisuje da javno glasilo mora imati odgovornog urednika.
 
Iz svega navedenog proističe da nema jasne odredbe koja definiše blog već da tumačenjem pravnih normi moramo iznaći pravo rešenje.
 
Što se tiče bloga koji se nalazi na www.draganadjermanovic.com tumačenjem zakonskih normi dolazi se do zaključka da blog nije javno glasilo.

Blog na sajtu www.blic.rs se nalazi u drugačijoj poziciji. Naime blic on line izdanje je registrovano kao javno glasilo sa svim elementima koje zakon predviđa. Blog je u okviru elektronskog izdanja, i moramo ga posmatrati kao deo tog izdanja, tako da nema potrebe da se posebno registruje. Za svako eventualno kršenje zakonskih normi jasno su naznačeni i osnivač i glavni urednik.

Ok ovde se govori o blogovima, a ne o Tviteru i Fejsbuku, ali se zdravorazumski može zaključiti par stvari:

a) Nijedan privatni Fejsbuk i Tviter profil nema obavezu da izdaje impresum iz člana 26. (ahahaha al bi to bila smrt za birokratiju)

b) Nijedan privatni Fejsbuk i Tviter profil nema svog urednika iz člana 30. Možda se admini humorističkih naloga na Tviteru ili Fejsbuk stranici mogu smatrati ‘urednicima’, jer poseduju neke odlike istih, ali ne i sve. Takođe, di je tu profit-motiv i registracija kod institucija? Nema ih, a Fejs nije institucija Republike Srbije.

c) Ovaj zakon se prvenstveno tiče mejnstrim medija, kao TV Pink, Blic itd. i njihovih onlajn glasila. Tiče se i manje tiražnih glasila koja imaju jednog vlasnika koji sve živo radi. Ali takav se čovek valjda registruje zvanično pre nego krene da objavljuje.

Kome ovo nije dovoljno dobro ili jasno, neka se pozove i na član 3. koji eksplicitno kaže:

Obaveze novinarske pažnje

 
Član 3
 
Novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni su da pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenom događaju, pojavi ili ličnosti, sa pažnjom primerenom okolnostima, provere njeno poreklo, istinitost i potpunost.
 
Novinar i odgovorni urednik javnog glasila dužni su da tuđe informacije, ideje i mišljenja prenesu i objave verodostojno i potpuno, a ukoliko je informacija preneta iz drugog javnog glasila, uz navođenje glasila iz kojeg je informacija preneta.

NOVINAR, NOVINAR, NOVINAR! Ovaj zakon se odnosi na novinare bre. Kad smo to svi na Tviteru i Fejsbuku postali novinari? Dodatni detalj: i da neki retardirani sudija kaže da imate iste obaveze kao novinari, ako ste samo verodostojno preneli tuđe mišljenje – ‘čisti’ ste.

Zakon o vanrednim situacijama

U zakonu o ‘izazivanju panike tokom vanredne situacije’ ne piše ništa. Dakle, ni ovde to nije obuhvaćeno. Ako ima u nekom tamo levom zakonu (a ne verujem), molim da mi ukažete u komentarima da ga pređem. No, sada bih hteo da ukažem na nešto drugo iz ovog zakona:

Član 5 v) Načelo javnosti 
Podaci o opasnostima i delovanju državnih organa, organa autonomnih pokrajina, jedinica lokalne samouprave i drugih subjekata zaštite i spasavanja su javni. Organi državne uprave, organi autonomnih pokrajina i organi jedinica lokalne samouprave moraju obezbediti da stanovništvo, na području koje može pogoditi elementarna i druga nesreća, bude obavešteno o opasnosti.
XIV. KAZNENE ODREDBE ce se primeniti na sve koji:
 
23) ne obezbedi dostupnost podataka javnosti odnosno ažurira podatke ( član 81. stav 1)

Khm…državo? 😀

ZAKLJUČAK

Ima li potrebe da napominjem da vam je sloboda govora Ustavom i zakonima zagarantovana?

Ako iko od naših korisnika društvenih mreža bude gonjen za ‘širenje panike’ tužilac će morati da dokaže sledeće: da se panika desila! A da li smo videli neko divljanje, jurcanje ulicama i fizičke napade na institucije zbog broja od ‘3000 žrtava’? Nekim građanima je bilo jasno da je u pitanju dezinformacija i dovodili su broj u pitanje. Takođe, kritikovanje i pljuvanje vlasti kao reakcija ne može da se svede pod paniku.

Dalje, i da uspeju da nekako povežu onog ko je plasirao informaciju sa tuđim delom (vrlo teško dokazati), ukoliko izvor informacije nema ozbiljne prestupe (krivična dela), on može dobiti samo opomenu ili novčanu kaznu iz člana 343. Krivičnog zakonika. Ako se ispostavi da je osoba istovremeno pomagala žrtvama poplave (a mnogi jesu), sudovima bi bilo bolje da to uzmu za olakšavajuću okolnost. Sve ostalo je u domenu naučno-fantastike (ili totalitarne države, a Srbija to nije) i značilo bi gaženje po svim mogućim pravnim načelima koja vode pisanje zakona i suđenje, sem autoriteta moći – a, političari, ako se samo na to pozivate… proći ćete gore nego Sloba u narednim mesecima zbog revolta javnosti. Ovo nije pretnja – nezadovoljstvo naroda je (makar građanima nepartijcima) očigledno i rašireno, ma koliko se vi tešili izbornim rezultatom.

Možda nisam našao neku tamo odredbu u nekom tamo levom zakonu koja postoji, ali ako postoji, postavlja se pitanje: zašto nije u ovim, relevantnim zakonima? Postoji Zakon o elektronskim komunikacijama, ali tu nema ništa o ovom problemu. Zakon o elektronskim medijima i dalje je u fazi javne rasprave. Kao što vidite, ima tu dosta stavki koje se moraju menjati pre nego se usvoji.

Palo mi je na pamet i da bi vlast mogla sve ove pravne detalje promeniti donošenjem novih zakona ili izmenama, a onda retroaktivno suditi ‘zločincima’. Neće valjda Aleksandar Vučić, doktor pravnih nauka, da se svetski izblamira i retroaktivno da donosi zakone protiv korisnika društvenih mreža, kad nije doneo takve zakone i Lex Specialis za krađu i korupciju od 1990-2014…ili je možda stvarno tolika budala? Uzdam se u to da njegova diploma nije kupljena, već zarađena.

Piše: Gaj Foks

NAPOMENA: Blogerima je kopiranje teksta dozvoljeno, pod uslovom da nisu partijski aktivisti (budite iskreni prema sebi ili me pitajte kako vas vidim), navedu link do ovog bloga i da neće menjati sadržaj.

Medijima je zabranjeno preuzimanje, ukoliko ne iskeširate kintu. Imate pare, neću ja nezaposlen da vam generišem sadržaj za džabe i obavljam posao istraživačkog novinara. Eto, ko hoće ekskluzivu, neka šibne ponudu za ovaj tekst na sonbote@gmail.com. Oko ovoga nema pregovaranja, najbrža ili najveća ponuda dobija. 😀

– See more at: http://gradjanski-zakonik.blogspot.com/2014/05/ako-vas-privedu-zbog-sirenja-panike-na.html#sthash.GaSYdyxn.dpuf

U lice cenzuri

U danima kada, usled nemara, nesposobnosti i neodgovornosti vlasti, hrabri i humani građani preuzimaju funkcije države i pomažu unesrećenima iz poplavljenih i ugroženih područja – vlast troši vreme i energiju na kršenje slobode izražavanja, napadajući i gaseći internet stranice koje pozivaju na odgovornost.

Za samo nekoliko dana, privremeno su onesposobljeni blog „Druga strana“ i portal „Teleprompter“, a obrisan je ceo blog Dragana Todorovića na portalu „Blica“ nakon što je Todorović preneo tekst u kome se navode razlozi za ostavku Aleksandra Vučića. Prinuđeni smo da pretpostavimo da će sličnih primera cenzure biti i ubuduće.

U nedostatku snažne parlamentarne opozicije, uz mali broj štampanih i elektronskih medija koji kritikuju vlast, vlada Aleksandra Vučića i njeni pomagači napadaju kritičku misao na internetu, gušeći slobodu izražavanja. Suočena s neugodnim pitanjima i činjenicama koje joj ne idu naruku, vlast pribegava sili, čime dokazuje da nema argumente kojima bi odbranila svoje postupke.

censorship

Zahtevamo da vlast odmah prestane da napada slobodu izražavanja, da prestane da ometa rad kritički opredeljenih internet stranica, te da počne da odgovara na pitanja koja joj javnost sa neospornim pravom postavlja.

Zahtevamo da vlast poštuje i sva ostala prava i slobode, kao i vladavinu prava.

Zahtevamo da se odmah objave imena stradalih u poplavama.

Zahtevamo transparentno raspolaganje doniranim novcem.

Zahtevamo da moralno, prekršajno i krivično odgovaraju svi predstavnici vlasti, bez obzira na to na kom se nivou nalaze, za svaki život koji je mogao biti spasen da oni nisu bili nemarni, nesposobni i neodgovorni, i za svu uništenu imovinu koja je mogla biti zaštićena da su oni reagovali adekvatno.

Zahtevamo kraj cenzure i početak odgovornosti.

Blogovi i stranice:

2389

Akuzativ

Aleksandar Sekulić – 2389

Aleksandar Šurbatović

Alжirska pisma

Ana Milanović

Angelina Radulović – Piskaralo

Anita Mitić

Biljana – Samokazem

Bob Lebowski (Slobodan Vladuša)

Boban Stojanović

Bozóki Antal

Ch3d4 (Vojislav Bajakić)

Constrictoria Boa

CRZ Blog

cult – B92 blog

Danubius forum

Dario Hajrić – Sistem i lom

Dejan Pešić

DJ Ivica

Dokona popadija

Dopisi iz Diznilenda

Đorđe Bojović

Džunglica

Edis Đerlek

Euterpaspeaks

FCBK

Impolite.me

Ivana Ćirković – Organ Vlasti

Ivy Jbte

Iz glave radio

Izvan kuhinje

Jelica Rogić

Just Bloggin’

Kad tata

Kontrapress

Kriza identiteta

Leksikon YU mitologije

Liceulice

Logaritam

Loose Ends in Economics

Luka Božović

Mahlat

Marko Marjanović – Pošteno mu sudite pa da ga streljamo

Mesec, suncokret i ostale priče

Milica Čalija – blog

Milja Lukić

Miloš Đajić

Miloš Sečujski – B92 blog

Mojporrtal.org

Mr Black

Ne verujem u muk istine

Nebojša Knežević – yzmaya

Negoslava’s Blog

Nemam ime, imam komentar

Nenad Duda Petrović

Nešto sasvim neizvesno

Nikola Ćupas – blog

Nikola Kolja Krstić

Novi Sad 2020

Novinarizmi

Novosadsko ubrojčavanje

Od svega po malo

Osmi dan

Ostavite Teslu na miru

Pagankawebshtizza

Panonska revija ludosti

Parunova reč

Pavle Ćosić

Pavle Mihajlović – Tržišno rešenje

Pećko pivo

Peščanik

Politiks tejps

Popovsko Dokonisanje

Prešlicavanje

Pressburger Csaba

Pressburger Csaba

RainDog po treći put među blogerima

Random Code and Beauty of Organic Entities

Raša Karapandža

Sajber Vanderlast

Sandra Simonović

Sara Radojković

Savesna

Spookyludila

Staša Koprivica – 100 lisica

Strahinja Krstić

Troblog

Urošević Ladislav – koordinator Ubuntu zajednice Srbije i FLOSS aktivista

Vazda nešto

Veličković::Blog

Velimir Mladenović – B92 blog

Vladan Slavković – Kraljevo online

VladanBa’s Blog

Vladimir Greblaher – Zovitemeishmael

Vladimir Milutinović – Dvogled

Whatever… Nevermind

While Sleepwalking…

Žarko Ptiček

Žene sa Interneta

Organizacije i pokreti:

Beograđani protiv prohibicije

Centar za praktičnu politiku

Centrar za marginu

Fondacija Dokukino

Građanske inicijative

Kuća ljudskih prava i demokratije

Mreža za političku odgovornost

Share Fondacija / Share Defense

Udruženi građani za Srbiju (#Udruzeni)

Građanke i građani:

Admir Smajović

Aleksandar Atanasijević

Aleksandar Jovičić

Aleksandar Kezić

Aleksandar Kokotović

Aleksandar Lučić

Aleksandar Stanojković

Aleksandar Živadinović Ćupas

Aleksandra Anokić

Aleksandra Đerić

Aleksandra Jensen

Aleksandra Sokolović

Aleksandra Tomić

Ana Bellotti

Ana Čiča

Ana Kerečki

Ana Manić

Ana Marković

Ana Petrović

Anđela Milivojević

Anica Spasić

Biljana Kovačević

Biljana Kukić

Biljana Marinković

Biljana Mladenović

Biljana Stepanov

Bojan Cvejić

Bojan Radović

Bojana Jevtović

Bojana Miković

Bojana Selaković

Boris Bašić

Boris Lučić

Boris Sijerković

Boško Hadžić

Branislava Nestorov

Branka Dobrić

Dalibor Stojičić

Dana Selaković

Danica Nikolić

Danijel Milošević

Danijela Pejatović

Danijela Rafailović

Danijela Ranković

Danijela Tasić

Darko Vlahović

Dejan Košanin

Dejana Stevkovski

Denis Lazetić

Dijana Hinić

Dimitrije Petković

Đorđe Mančev

Đorđe Trikoš

Dragan Popović

Dragana Kostadinović

Dragana Pećo

Dragana Zlatičanin

Dražen Zacero

Dubravka Nikolić

Dubravka Velat

Dunja Lazić

Đurđa Đukić

Dušica Petrović

Duško Jerkov

Dževid Sadović

Edita Miftari

Emina Kovačević

Filip Perić

Fismir Jahiu

Goran Zarić

Gordana Šajinović

Irina Zahar Hinrichs

Iva Jović

Ivan Lukić

Ivan Popović

Ivan Stanojević

Ivan Stevanović

Ivan Tot

Ivan Vlajić

Ivana Jakovljev

Ivana Mirčetić

Jasmina Lazić

Jasmina Milojević

Jasmina Radovanović

Jelena Jovanović

Jelena Kandić

Jelena Milojković

Jelena Paligorić

Jelena Petrović

Jelena Radanović

Jelena Simić

Jelena Stević

Jelena Tot

Jelisaveta Manojlović

Jelisaveta Mikulić

Jovana Gligorijević

Jovana Jakovljević

Jovana Kolarić

Jovana Pavlović

Jovana Polić

Jovana Prusina

Jovana Radovanović

Jovana Sikimić

Jovana Tripunović

Jovana Vujičić

Jovana Vukić

Katarina Tadić

Ksenija Stojanović

Lav Kozakijević

Lazar Marjanović

Lazar Milovanović

Leopold Rollinger

Ljiljana Bukvić

Ljubica Turudić

Ljubomir Medaković

Luka Rajić

Maja Mićić

Maja Stojanović

Maja Vasić-Nikolić

Maja Vrtarić

Marija Avramović

Marija Đelić

Marija Janković

Marija Maša Bojičić

Marija Milosavljević

Marija Penezić

Marija Radovanović

Marija Stanojčić

Marija Vukosavljević

Marijana Toma

Marina Andromarta Bogojević

Marina Ristanović

Marina Stamenković

Marina Ugrinić

Marko Bogunović

Marko Mitrović

Marko Vidojković

Mašan Minić

Mikaela Smičković

Milan Cvijić

Milan Đukić

Milana Ninković

Milanče Milosavljević

Milena Dragićević

Milica Jovanović

Milica Stojanović

Miljenko Dereta

Milomir Sekulić

Miloranka Ilić

Miloš Avramović

Miloš Dašić

Miloš Janković

Miloš MIhajlović

Miloš Nikolić

Miloš S. Nikolić

Mina Ilić

Mirjana Drašković-Ivica

Mirjana Miočinović

Mirko Rudić

Miroslava Marjanović

Mladen Manojlović

Momir Pejatović

Nada Likar

Natalija Marjanović

Nataša Agbaba

Nataša Mijatović

Nataša Nikolić

Nataša Robulović

Nebojša G. Mirković

Nenad Nikolić

Nenad Vukadinović

Nikola Adžić

Nikola Ristić

Nikola Tomić

Nina Savić

Ognjen Đerić

Olga Gligorović

Peđa Mitrović

Petar Tančić

Radina Vučetić

Radmilo Marković

Rajma Isljami

Ratko Femić

Robert Čoban

Sandra Popović

Sanja Jović

Sanja Zrnić

Sara Dereta

Saška Karamarković

Selma Lazović

Slavica Slatinac

Slavica Stojanović

Slobodan Joksimović

Slobodan Srdić

Snežana Čongradin

Snežana Marković

Sofija Mandić

Sofija Marjanović

Srđan Dinčić

Stefan Aleksić

Stefan Ćorić

Stefan Jovanović

Stefan Šparavalo

Stevan Đekić

Stevan Ristić

Tatjana Radunović

Teodora Tomić

Uroš Jovanović

Vanesa Nikolić

Veljko Radunović

Veselin Nasufović

Vesna Đukanović

Vesna Mićanović

Vesna Miletić

Vesna Pešić

Vesna Vasiljević

Višnja Filipović

Vladimir Marović

Vladimir Stojanović

Vukan Simonović

Vukašin Obradović

Zdravko Janković

Zoran B. Nikolić

Zorica Filipović

Zorica Šćepanović

Žarka Radoja

Žarko Canić

Žarko Ogrizović

Željka Pantelić

Jel zato što je poplava?

Izgubili smo se negde između letovanja na našem primorju i letovanja po prihvatnim centrima, ali gde?

1987. pre polaska u prvi razred, bilo mi je prvo i jedino leto na moru, Baške Vode. Tada su deca stomatologa, lekara, profesora, mašinovođa, pilota, rudara, vojnih lica mogla da idu na more svake godine, često po 3-4 nedelje. Mi, deca običnih radnika, mogli smo takođe, ali ti “običniji” ljudi nisu previše ni držali do mora. Šta ćeš tamo, da ti dupe vidi more, kad budeš imao svoju platu, ti idi, dok te ja hranim idemo u Miljkovac (Vrelo, Velepolje, Toponicu, Žitište, Jelašnicu…) da se kopa krompir i kukuruz, da se čuvaju krave, da se beru jagode, jabuke, višnje, orasi, da se plasti seno i bere i niže duvan, ide se u pečurke, posle toga na njivu… znao se neki red. Ljudi se nisu stideli pravog posla koji im je obezbeđivao 90% hrane koju su jeli. Grickalice i mesne prerađevine su bili luksuz koji se nije kupovao svakog dana a sećam se da je moja nana često mirisanjem određivala jel nešto jestivo ili nije. Bilo je mnogo manje proizvoda na raspolaganju i specijalne stvari su se dobijale za specijalne zasluge.

10 buba zlatica koje skupiš za jedan sladoled. Gadila sam se buba, moja sestra nije. Ona ih je hvatala rukama i gnječila i jurila me da vidim kako je smešno narandžasto što joj se sliva po prstima, ja sam ih skidala u koficu metalnom kašičicom i kidala cele listove sa jajima… 20 sladoleda, raspoređeni na taj mesec. Jednom je bila tolika pošast da je deda izjavio da ove godine mora da bude 50 za sladoled ili će celu penziju da da na sladolede. Mi smo se smejale, svi smo se tada smejali više. Te stvari su bile specijalne i u njima se uživalo. I mi, deca običnijih radnika i deca malo bogatijih i školovanijih roditelja. Znao se red. Bili smo naivni i neiskvareni.

Samo se protiv države nije smelo ništa reći (kao ni decenijama pre toga).

1993. na pola školske godine, otišli smo u Švajcarsku, ne zato jer smo bežali, moji su otišli ranije da traže sreću, sećam se da sam to dugo objašnjavala. Tada se već imalo toliko manje. Gledali smo slike klanja i ubijanja. Nismo mi, to su oni. I oni su to isto mislili i verovali.

Prethodnog leta smo prvi put kupili komplet lektira na dve rate. “Ne valja…”, rekla je žena iz knjižare u komšiluku, “ovo odavno nije bilo, da se ovako nema i kupuje na rate. Vidi sveske kakve su, masni listovi, jedva se drže zajedno, nit može da se piše, nit sme da se briše, da se ne istanji i pocepa. Nemam belu temperu! Treba deci bela. Imam bugarske i ruske tempere bez bele. Sve boje idu na oker… e deco moja.”, tako je završavala, a mi smo umesto knjiga, umetničkih kompleta, košulja sa kragnama i društvenih igara za rođendane počeli da kupujemo gumice za brisanje, po tri olovke iz sada već otvorenih i rasparenih kompleta i one mini štipaljkice sa buba marom, mirišljave blokčiće sa jedva vidljivim slikama po listovima.

Te godine i onih koje su usledile tek se ništa nije smelo reći protiv vlasti.

Veliki rez za mene. Potreslo me je bombardovanje, ratovi, gledala sam iz daleka i poželela da sam nekako ovde, da nekako pomognem. Tamo smo radili koliko smo mogli. Slali ljudima iz Otpora pomoć, da ne nestane i ne bude preprodavana ljudima… ali nisam bila tu.

2001. vraćam se ovde da živim. Tek završila fakultet, želela sam da imam decu, da rastu na svom, mislila sam da ću svo svoje znanje moći da uložim ovde, da napravim čudo, da napaćenim ljudima olakšam koliko mogu. Mislila sam da je ovo ona zemlja koju sam napustila, blago zabrinuta ali dobra, dobrih ljudi, nesebičnih, iskrenih, neiskvarenih i još uvek malo naivnih.

Videla sam da se mnogo toga nakotilo ovde. Nek je greh što tako govorim… i kad se rode deformisani kučići, bace se, kad životinja ujede dete ili gazdu, ubije se… a kod nas je sve to izobličeno, bolesno, deformisano u svojoj (ne)ljudskosti raslo i širilo se. Otimalo je, nateralo je druge da otimaju, da bi preživeli. Nateralo je mnoge na žrtve i odricanja, mnogo većih razmera, razmera koje prelaze svaku granicu ljudskog dostojanstva. Posle decenija šibanja, sve je postalo sivo. I gradovi i lica i duše. Biće bolje, došla je nova vlast, to smo želeli, svima će nam biti bolje.

Sećam se da sam, plivajući u toj svojoj naivnosti, kupila mađarski čips u Alonsu, bio je sa paprikom, već užegao i preslan, ali to su bili prvi komadi sveta u toj isceđenoj Srbijici i išle su mi suze dok sam ga jela. Ne zato što sam bila željna tako nečega, ili ičega, nego zato što je to izgledalo tako nestvarno u ovakvoj zemlji.

Tih godina niko ništa nije pričao protiv vlasti, osim onih koji su sa iste oterani.

“Ove godine biće nam gore”, “Sledeće godine još gore”, “I iduće godine biće teže za građane Srbije”… Godišnje najave dragog nam Dinkića.

Mi smo ćutali, stiskali usta, gutali ponos i emocije, kopali dalje… kao kad se uruši tunel a ti znaš da možeš da kopaš u samo jednom pravcu. Budili se sa bolom u ušima zbog stiskanja vilica tokom noći, gubili smo firme i poslove. Deci smo govorili da ne plaču po prodavnicama jer nas je sramota da im tamo kažemo da toliko nemamo. Bananica, 7 dinara… gledaš je i gledaš svoje dete i poželiš da kupiš celu kutiju i nekoga tamo gore udaviš tim bananicama… i da ti jedna-dve ostanu da daš detetu.

“Neću mama da tražim, a jel mogu da kupim kad imaš?”

I godinama posle toga… imam posao, imam platu, kakvu takvu, kad platim život u Beogradu (na koji sam primorana) ne ostane ništa. I drugo dete je naučilo: “Mama, jel možemo da kupimo ovo kad primiš platu? Jel možeš da ih pitaš da ti daju platu? Jel mogu sutra ovo da kupim ako nemaš danas? Ima med kod kuće.”

Za decu ima i mora da ima… takav smo narod, takav ćemo uvek biti, uprkos poplavama parazita koji žive od naših duša i para ove zemlje i ćutanja, svi od reda! Uprkos poplavama.

Pričamo protiv vlasti, ali sebi u brk, međusobno po nekad, ako smo sigurni da taj neko nije od onih koje ne volimo… kao da ima onih koji su vredni voljenja.

telefoni

2014. Tražim imena nestalih po listama. To je on/ona/oni… šaljem poruku, izvinjavam se što je noć. Boli me u grudima, kao da hoće neki vanzemaljac da ih rasturi i izađe.

Došli smo kući: “Ja nisam odneo igračke, kažu da čekaju Davida.” -“Da, treba nam vremena da ih operemo i spremimo, nosimo sutra, stićićemo.”

Pakujemo igračke. “To su moje šerpice, uvek kuvam u njima.” -“Dušo, imaš puno šerpica, odvoji pola da mama opere i spakuje.”

Čuo je da skupljaju igračke za decu, čuo je da je poplava, video je ljude kako plaču i ljude u neverici kako trče da pomognu gde mogu. Nije bilo slika smrti, hvala Cenzuri, taman ko program za decu… bolji nego onaj koji u podne pušta filmove sa vanzemaljcima koji  izlaze iz ljudi dok na sve strane pršti krv.

Gledam ga kako gleda u svoje igračke, “Jel zato što je poplava?” -“Jeste dušo, video si da deca sede na dušecima i nemaju igračke.”

“Hajde onda da im damo one koje su mi najlepše…” Gledam ga kako ručicama bira šta će spakovati. Kako otvara knjige i vraća one koje su išvrljane a pakuje dobre. I onu svoju sa dinosaurusima koji imaju pokretne oči, koju niko ne sme da dira. I autiće koji nisu ogrebani i bojice koje smo tek načeli. Smeje se, srećan je što daje. Priča kako je “Goca rekla da su plišane igračke lepe ali su pune prašine pa deca mogu da se razbole. Nema veze, daću im više drugih igračaka.”

Vuče veliku kesu uz stepenice da je on da vaspitačici. Sestra i ja ga ljubimo i ostavljamo u vrtiću. Krećemo u školu i pričamo, kao dve odrasle osobe, koliko se trpi, koliko se laže, šta smo čule od ljudi a o čemu se na televiziji ćuti.

Gledam i nju, dete od jedanaest godina, koje misli svojom glavom, koje čita sastav onoga što kupuje, koje se ubeđuje sa vršnjacima da jedu salatu i pokazuje svojim primerom kako je dobro jesti kuvano, koje zna da postoji skroz neka druga istina iza ovoga šro je servirano, što se reklamira, što služi kao standard, koje zna ponešto i o jednostavnom životu koji smo mi živeli kad smo bili njenih godina. Dete koje je odraslo prerano, opet zahvaljujući korupciji i uređenju ove države i još nekim drugim faktorima…

Mislim koliko je takve dece, koju su roditelji, poraženi svojim ćutanjem, počeli da vaspitavaju isto tako. Da ne slušaju nikoga, da provere informacije, da se ne uklapaju u društvo samo da bi negde pripadali. Mislim o pretnjama koje primaju ljudi, koji govore istinu, od onih koji su niko i ništa, osim što ljube guzice nekome tamo gore, slikaju se zajedno, slikaju svoje divne živote i putovanja po svetu, dok prete narodu od čijih para putuju… O ljudima koji su se do juče prepucavali oko nacionalnosti a onda uskočili u mutnu vodurinu da spasu te svoje “mrzitelje”. O državi čije stanovništvo banke isteruju na ulice i uzimaju im sve, a koja šalje pomoć ovamo. O svim drugim državama čiji su ljudi skupili pomoć u svoj svojoj ljudskosti i poslali. O svima onima koji će svojoj deci godinama objašnjavati da im ne mogu kupiti bananicu jer nemaju ni kuću ni posao, dok neki kući donose pakete čokolada i čokoladnog mleka, da uhrane svoje lezileboviće, koje vaspitavaju da ovim istim ljudima sve otmu…

Ove godine se priča o vlasti. Sakupljaju se dokazi, propusti, neistine. Gleda se kao na rođeno dete koje pokušava da te slaže… ono kad odmahujete glavom i ne verujere šta slušate.

Nadam se da nikada nećete prestati da pričate! Zato što je poplava! Ljudskosti, hrabrosti, saosećanja. Zato što se poznajemo po muci i zato što smo u svom bolu opet svi ljudi i što je vreme da se sakupimo i izgradimo svoje zemlje sami (kao i do sada) i oteramo sve one, koji to naše malo, daju onima koji su večito gladni i poseduju svet…

 http://www.poplave.rs

http://nestali.poplave.rs

Being One-Man-Band

Through the past decade, well maybe a little bit longer, I was rather forced to walk the paths I wouldn’t choose, if someone asked me. But no one did.

6870832563_5b50ccf1a7_zBlurry memories of the start as web designer aren’t that blurry either, but there are things I don’t want to recall. And most of the situations, that fall into this category, made me feel exposed to the customers and helpless, where they seemed to lead the game, just because they were paying. (Being a woman didn’t help)

Being a freelancer is for the brave, trust me on this one.

Anyone can bid on jobs on 99design, or Design Crowd, or Elance, or whatever platforms are out there, but bidding itself is rather dramatic process, and if you intend to learn from it, you will be faced with your own mistakes, that suddenly seem very stupid or very naive to yourself.

Because:

– Customers do their homework

– Customers don’t do their homework

– We hope to get the jobs without really doing ours

And I know that point 1 and 2 are rather random way to explain it, but mostly, when you expect the client to know something, he doesn’t, when you hope he doesn’t he does, and you will stand there, mad at yourself either way.

1. The only way to prevent this is to do our homework, and it usually includes all kinds of sets of skills that one can imagine: design/coding/programming (whatever you stick to, because you have no time to learn the other parts), 1-2-8 foreign languages as well as witty mind to use google translate at the right time and hopefully understand it, supernatural communication skills, grade in psychology, grade in alternative medical skills (like shamanism and mind reading – very useful), grade in psychiatry (for ourselves mostly), photographic mind to remember Jamie Oliver’s 20 minutes meals (I know it’s 30 minutes, but sometimes you’ll be happy to have 15) when you are about to starve…
Having a hard childhood that made us not-understood and original would be a plus, but I suppose not everyone has that luxury.

2. Maybe most sure way to be on the same wavelength with the future client is to analyze his language and answer in a similar matter. If the client is scarce on words, keep it short, if he explains, take your time to explain your planned actions, they will appreciate it.

3. Always ask questions. They will answer the parts of the request that you aren’t so sure about, and the client will see that you really read and understood their request. And after all this, you will have to rethink your proposal, maybe correct it.

4. Don’t be afraid to draw back if something is not for you. Being a One-Man-Band doesn’t mean that you have to do every single job that you come across, even if you’re short on money or they have it urgent (and promise to pay in 2 days, because you will need surely just 1 to finish).
Because, let’s be honest, many people are not responsible enough to post the job in time, and such customers will give you their time estimate for the job…not because it’s realistic, but because they remembered today that they need it for yesterday.

I’ve been forced many times to set the things straight and point out that the deadline is not only unrealistic, but really an insult. (always had to keep in mind the supernatural communication skills-sort-of) If the client doesn’t want to understand and keeps insisting that you have to finish his web shop with 2000 products in exactly 36 hours for their customer, because they’ve been lazy the past 2 weeks and remembered that the deadline is on Tuesday morning, wish him luck, and keep looking.
Taking such jobs will most likely end as a very bad rating and not being paid.

5. If we do get the job at the end, this is just where our main skills will come out and make us shine, and we should totally be proud before we’ve even started. If you’re planning to start working on your own, some rules in ethics and communication have to be followed, in order to stay successful, and you have to be fully honest to yourself, what you did well, what you didn’t do well, where you totally failed, and what was a really good thing to do. Only that way, you well get into position to start working, what you’re good at, at all.

There is a reason I stared this post in a rather depressing way. This is actually how it looks to any freelancer from time to time, and one keeps wondering if there’s no easier way.

There is one, and one only, and that way requires you to do all the jobs, that someone else would do for you in a company, best way you can. Because you cannot cheat in communication, you cannot cheat in getting all the info as well, because you will be working on this, if you’re experienced in communication (and you will get experienced with time) you will set the standards for the time you work together with the client and the client will respect you and feel respected and safe, you cannot cheat while doing the actual work and you will have to provide all the info, files, documentation to the clients in order to keep them satisfied.

If you stay professional from start to end, in all the jobs you’ll be doing, that customer is yours for life. (or as long as they need similar services)

This is actually a very satisfying way to work. Because at the end you will be very happy and proud of yourself as well, and you will want to expand your skill range and expertise (without the need to use supernatural ones…or just rarely – maybe when you’ve taken a building of a new social network while being drunk, and had some money paid in advance). You will be fully able to rely on yourself and if you don’t have a team to back you up, that will give you all the freedom to organize your life and all the satisfaction, that one gets from being a responsible professional, that does wonders… or something at that level.

Published on LinkedIn

The 90ies

http://youtu.be/_ZcmuKsyvzg

Once a guy made me a mix-tape with this as first song, and even tho I hated this kind of music, I felt like a mean heart breaker that should be ashamed. He made it clear in the letters, he was in love, well I was too… we spent nights writing letters, while having a weird heart-stinging song in the background on a tape player…

Weird times indeed, we could tell in a dream, what song comes next on the tape. We had discs already, but nobody would record a CD for you, while the tapes were so personal and much telling.

Songs were actually meant to tell stuff. And today, I maybe know one person that sends songs that tell emotions, yet majority is just into what they like, they share to tell that “their” music is superior, no emotions behind it…or just a few.

Nobody listens to boy groups today. They are long gone curiosity of the nineties where people were still innocent, more or less. Most extreme would be to listen to hardcore and mimic lack of emotions. There were emotions even in these tralalalala songs that were so stupidly simple, that it hurt.

Nobody makes tapes today. To be fully honest, half of the people today have no clue what the tapes are and how they look like or work. Let me tell you something. In my opinion, the tapes are the last modern thing, that came after letters, that still could hold emotions. And I’m not being retarded and nostalgic, I really mean that. CD’s were never that emotion-impregnated. Playlists are made, but rarely shared with our subjects of affection. It sounds crazy when you say… Hey, I made you a playlist…listen carefully to the lyrics.

Most people would ask what the fuck our problem is. Or say thanks and bookmark and continue with whatever they did. Either way, it didn’t reach them.

Also, nobody writes letters today. Or when was the last time you wrote a letter? We moved into the void of accelerated time, where click to refresh, (in case we’re awaiting an important mail) is heart aching matter, that we barely can stand. So no point in mentioning days-long waiting to see if you’ll get the letter or take the fact that the other person forgot about you or doesn’t intend to write back…yet you always hope it will be there tomorrow – noon exactly, and you’re looking through the window to see if the postman has passed your mailbox and how long he spent standing there..if that was enough time to deliver your letter. It was kind of a sweet torture, to take another sip of tea before we go check or get a jacket and walk calmly where we’d run out in underwear to just check if the letter arrived.

I can’t but wonder if we turned this cold just because we lost a way to tell what we feel, that would reach the person we want to reach, and if the feelings ever go deep enough to be true affection, love, obsession (not the sick one)…

Sorry, sorry, I know I started with a rather funny song that screams cliche, but it popped up on the side of my playlist (where I never have such songs) and it reminded me of what I felt back then, when I had it on that tape. And the memories started unwinding and I could really see a timeline of the changes, that brought us to where we are now.

A chat with a friend last night, showed me that I’m probably right with all assumptions, that people don’t know what they feel any more. Sometimes they just never get to feel certain emotion. But when they do, they are afraid of it, and call it a failure, because they didn’t even dare to try. I still wonder how they are brave to do most insane things that society asks of them, but they don’t have guts to jump into that particular emotion and feel it, learn from it, tie it to a scent of the blooming tree in front of their window or to a song. Even to a taste.

Maybe I was lucky to be one of the “old” people that still remember tapes, video recorders, marbles, how to paint with aquarel, how it feels to have a crush in the classroom and be ashamed to tell, how it feels to wait for a letter.

There’s no a smart point at the end of this post. It was just a reminder that I miss letter writing and people with real emotions. I think I’ll write one tomorrow and see what happens.

So your girl is fat?

This video impressed me a lot.

http://www.upworthy.com/so-your-girlfriend-says-shes-fat-heres-why-no-youre-beautiful-isnt-always-the-best-response?g=2&c=ufb1

Well..pretending you feel good, when whole world tells you, you shouldn’t exist isn’t a solution, but so many girls do that day in day out. This lady totally explained the feelings all the “fat” girls have. No matter if it’s 5kg too fat, 40kg too fat or 5kg less then fat… but according to “standards” it still is fat.

I’ve never heard a man being called “fat cow” or “fat bitch” in an argument, but it’s used on women. I’ve also never understood why more kilograms make you dumber in an argument, coz then you have less to say (man-woman arguments).

When you’re “fat” all skinnier women WILL flirt with your boyfriend or husband. And most men I know will happily flirt back to show their “fat ladies” how attractive they are… too good for them, even a skinny one wants them, so the “fat lady” should be happy he’s with her.

2087223585_9a083edaf7

Also, I’d punch in the face every guy who tries to make pressure or otherwise influence his wife/girlfriend by calling her fat or telling her she gained weight again. Those are usually men that obviously never use a mirror themselves… but yeah, I went too far.
I just agree with this girl on every single feeling she has. It’s like a slap that “fat” girls get on the face every day. You’re “fat” = you probably have no feelings and should be hurt.

I seriously admire men who love their girls no matter how they look. Men who actually took time to know her and don’t give a damn about what their friends or world think of her. Those men who are not DISGUSTED of kissing her, just coz the newest trend says she has 10 kg too much. All other men deserve a rubber doll and a mirror.